ЦЕО ЖИВОТ У СИНЂЕЛИЋУ – МАРКО МАКСИМОВИЋ
Оно што је Франческо Тоти за Рому или Стивен Џерард за Ливерпул, то је Марко Максимовић за Синђелић.
Цео живот посвећен црвено белим Орловима, прошао је све селекције клуба, постао и капитен првог тима, а сада на функцији генералног секретара прати развој младих нада.
„У популарну Синђу сам дошао давне 1985. године. Тада као једанаестогодишњак. Није пуно требало да тренери обрате пажњу на мене и одмах су ми дали рукавице и ставили на гол“. – присећа се Максимовић.
„Имао сам и „несрећу“ да је старији брат увелико био голман у Синђелићу, односно у омладинцима, те сам и ја задужио дрес са бројем 1 у млађим категоријама.“ – кроз осмех прича Максимовић.
„Није само жеља за тренирањем пресудила. Волео сам да гледам Синђелић који је тих осамдесетих играо један од најлепших фудбала у Србији, волео сам да гледам Карасија, Цолета Јанковића, Боровницу који су тада носили дрес Орлова“.
Тренери су доста утицали на развој: „Први тренери су ми били живе легенде клуба Илија Галић, Млађа Стојановић и Драган Фишер. Искрено, тада нисам ни слутио да ћу до краја каријере играти сам за један клуб“.
У млађим категоријама, генерација Марка Максимовића је гласила за једну од најбољих у историји клуба, самим тим након добрих партија у омладинској школи уследио је деби у сенирском саставу: „Сећам се као јуче давне 1994. године. Дебитовао сам против ЧСК у Челареву, а резултат је био 2:2. У сениорима је све за историјске странице, а морам поменути да су ми тренери били Цоле Јанковић, Благоје Кривокућа, Милош Миљанић, Горан Чумић, Драган Фишер и доста сам научио од њих.“
За двадесет година играчке каријере, Марко је играо са великим бројем играча: „Много је било добрих играча са којима сам делио и добро и лоше и дан данас смо пријатељи. Ипак издвојио бих легенду клуба Зорана Ившића који је био сјајан нападач и фантастичан играч. „
Многи су волели да популарног Максу гледају дуже међу стативама: „Каријера је трајала до 2004. године. Неки би рекли да је прерано стављена тачка. Међутим, одлука је била само моја и знам да нисам погрешио. Нисам отишао из Синђе, остао сам као члан скупштине у наредном периоду, а последњих 4 године сам на позицији генералног секретара.“
Синђелић је у међувремену постао клуб са препознатљивим имиџом: „Последњих година смо се профилисали као клуб који је идеалан за развој младих играча. Доказали смо да добро радимо, јер доста играча увелико играју на великој сцени, у Суперлиги или иностранству. Доскорашњи чланови клуба су били Никола Симић који је сада у Војводини, Лазар Туфегџић и Немања Бранковић су заиграли за Спартак из Суботице, а Лазар је сада већ у ЦСКА из Софије, Василије Ђурић је у Металцу, Кричак је заиграо за Мјалби, Ивановић је отишао у Зорју, Страхиња Чарапић је појачао ТСЦ, а Будућност из Подгорице је јача за Уроша Игњатовића.“
Поред сјајног извоза, Синђелић и даља има адуте: „Имамо бисере и сада српског фудбала. Огњен Маринковић је већ скренуо пажњу на себе са само 19 година, Милан Коларевић је годину дана млађи, а заиграо је аматерску репрезентацију, Слободан Новићевић дојучерашњи омладинац је први стрелац Синђелића са 17 погодака, пред њима је свакако светла фудбалска будућност.“
Каква је била сезона из ока искусног спортског радника: „Садашњи тим је направио велики успех и маестрално одиграо пролећни део сезоне, те је пред нама српска лига поново. Било је милина гледати ове момке и уживати у њиховим партијама. Сам и резултат говори о томе, остварили смо 14 победа и само један реми на 15 утакмица. Све су то сјајно водили шеф Небојша Радишић и тренер Горан Драговић уз незаобилазног спортског директора Николу Валентића“.
Шта је пред Синђелићем: „Циљ нам је следеће сезоне да играмо атрактиван фудбал. Допадљив за око. Такође и да кроз ту игру лансирамо још неке играче који ће бити звезде светског фудбала.“ – јасан је Максимовић.